Mehanizam delovanja stetnih zracenja



Ljudi prespavljuju približno trećinu svog života. Često se noću budimo, loše
spavamo, teško se koncentrišemo, uznemireni smo... ukratko: naše spavanje nije dovoljno
kvalitetno. Razloge za to tražimo u vremenu, u ponašanju partnera, umoru od posla...
Menutim, naučna i alternativna istraživanja ukazuju na štetno (patogeno) zračenje na
čovekovo zdravlje.
Sve zrači! Zračenje dolazi iz kosmosa, sa Zemlje, iz grada, i normalno iz nas.
Neka zračenja su zdrava, korisna, omogućuju normalan život, druga su pak smrtonosna.
Živimo u svetu koji zrači! Šta je ustvari zračenje? Zračenje, talasi – su pojmovi o nečemu
nevidljivom, u nekom smislu zatrašujućem. Da ne zaboravimo da živimo u vremenu
atomske energije (Nagasaki, Hirošima, Černobil, itd.). . Černobil je najbolji primer,
koliko je malo vremena potrebno da done do velike katastrofe izazvane štetnim
zračenjima Ako želimo dobro razumeti zračenja, moramo shvatiti odnos izmenu čovekovog
tela i zračenja. Čovekovo telo u sebi ima mnoga zračenja (mikrotalasno,
visokofrekventno, niskofrekventno, moždani talasi, puls). Svojim zračenjem čovek deluje
na okolinu. Profesor Pop označava telo kao univerzalni izvor zračenja. Svaki živi
organizam daje i prima energiju zračenja. Najnovija istraživanja pokazuju da svaka živa
ćelija, bilo da je ljudska, životinjska ili biljna - zrači. Posmatranjem mikrokosmosa se
nameće zaključak da je sve što je živo, zavisno od zračenja i deluje na zračenje.
Zračenje za sve što živi je Sunce, kao eliksir života, ako ga čovek svojim
nerazumnim ponašanjem ne oslabi. Primer ovakvog
čovekovog ponašanja je ozonski omotač (ozonske
rupe), koje su povećane zbog našeg nerazumnog
ponašanja, a ne smemo zaboraviti da je ozon taj koji
nas čuva od štetnih zračenja.
Biološki faktori, koji utiču na naš organizam
su: temperatura, vlažnost vazduha, parcijalni pritisak,
energija zračenja, težina, mehanički pokreti, joni u
vazduhu, električna i magnetna polja itd. Ustvari,
skoro svi navedeni faktori su produkt zračenja ili
pokreta, za neka zračenja znamo i naš ih organizam svakodnevno
prima kao elekrična i magnetna polja, (npr. toplotno zračenje,
svetlost), a sva ostala zračenja, Zemljino magnetno polje,
elektromagnetna polja, su zračenja koja naše telo prima bez
našeg znanja.
Nemamo izražena čula koja bi nam pomogla da koristimo
neke od prednosti takvih zračenja. Tipičan primer je mogućnost za orijentaciju u
Zemljinom magnetnom polju, koje imaju niže vrste (ptice, ribe).
Menu ljudima u poslednje vreme ima previše istinitih i neistinitih doganaja o
štetnim
zračenjima. Zato
je potrebno da
saznamo istinu iz
ove oblasti.
Štetna
zračenja deluju na
ljudski organizam
iritirajući normalan
rad ćelija i na taj
način su generatori
bolesnih stanja i
tegoba.
Ne postoji
prostor u kojem
čovek radi, živi ili
spava, a u kojem
nema štetnih
zračenja, a u
produžetku Vam
prenosimo
mehanizam njihovog delovanja:
Svaka promena oscilatorne informacije se evidentira u ljudskom organizmu i izaziva
reakciju vegetativnog nervnog sistema. Pri prepoznavanju neke neprijatne ili štetne frekvencije
organizam aktivira najpre simpatikus vegetativnog nervnog sistema kao zaštitnu reakciju.
Ukoliko se promene upotreba energije, krvni pritisak i srčana frekvencija, organizam može
da se prilagodi spoljašnjim uticajima.
Jedan spoljašnji nadražaj kao biološki uticaj može da dovede do povećanja krvotoka, koji
omogućava brže dejstvovanje organizmu. Aktiviranje simpatikusa doživljavamo i sami dosta jasno
pri velikim nadražajima, pri čemu se poistovećuje sa jednom opštom reakcijom.
Prikladno sopstvenom senzibilitetu čoveka ovo važi i za štetne elektromagnetne uticaje i
geobiološka polja sa štetnim uticajem. Uz isključak manje osetljivih ljudi, spontana reakcija
vegetativnog nervnog sistema se javlja pod uticajem talasa, koji mogu da budu telesno prihvaćeni.
Preko osetljive tehnike merenja modernim aparatima za biofitbek moguće je obuhvatiti i najmanji
parametar povećanja stresa organizma, a signalne krive tačno pokazuju isto.
Aktiviranje parasimpatikusa može da se označi i kao subjektivno, a i kao objektivno.
Primetljivo je reagovanje parasimpatikusa na prijatan osećaj ili na deaktiviranje aktivnosti
znojnih žlezda.
U situacijama opasnim po život aktiviraju se istovremeno i simpatikus i
parasimpatikus. U takvoj situaciji dolazi do ubrzanog kucanja srca ili ubrzanog disanja,
uslovljeno reakcijom simpatikusa. Isto tako aktiviranje parasimpatikusa može da se
manifestuje sa osećajem težine i ganenja u želucu.
Manje je poznato da se kao prethodnica stresne reakcije u osnovi doganaju telesne
promene. Kada telo oseti nepodnošljive informacije ili uticaje, pokušava elektrofizički da
se zaštiti, pri čemu smanjuje sprovodljivost za odgovarajući uticaj. Praktično to se
sagledava preko povećanja otpornosti kože. Aktivnost znojnih žlezda povećava sposobnost za
povezivanje i čini nivo reakcije merljivim.
Električna sposobnost za povezivanjem je povezana sa simpatikusom, koji aktivira telo.
Ove krive se pri istraživanju razmatraju kao elektrostres. Koliko su veći otkucaji srca, toliko veća
može da bude trenutna reakcija.
Istraživanja pokazuju da srčani otkucaji pri kratkotrajnim promenama pod
spoljašnjim uticajima otpornije, slabije reaguju. Pri dugotrajnijim istraživanjima se pak
javljaju promene propraćene ritmičkim procesima.
Stalni uticaji polja sa štetnim zračenjem mogu isto tako biti razlog primetljivim
promenama pri srčanim otkucajima. Prema dosadašnjim istraživanjima, a na osnovu biološkog
uticaja spoljašnjih uticaja polja sa štetnim uticajem, mogu se razlikovati različiti reaktivni
tipovi. Jedna grupa reaguje prekomernim ubrzavanjem srčanih otkucaja, pri stalnom povećanju
spoljašnjih uticaja polja sa štetnim uticajem, dok druga grupa reaguje podbacivanjem
varijabiliteta srčane frekvencije. Obe reakcije se mogu oceniti kao stres-odgovori zdravog
organizma, koji pri dužem uticaju znatno mogu povećati rizik od pojave bolesti.
Od sredine 80-tih moderna nauka se interesuje o temi varijabiliteta srčane frekvencije
(srčani otkucaji, skr. VSF), kao dijagnostički važan fenomen. VSF se bazira na jednoj
optimalnoj zajedničkoj igri simpatikusa i parasimpatikusa nervnog sistema. Zato VSF
predstavlja meru celokupnе prisposobljivosti i reaktivnosti jednog organizma na unutrašnje i
spoljašnje nadražaje.
Autonomni nervni sistem je odgovoran za prilagonavanje organizma okolnim
informacionim poljima. VSF ne može potpasti direktno pod uticaj odgovarajuće ličnosti i zato
može da posluži kao verodostojna mera, na primer za telesno naprezanje.